Nekako su se na jednoj od havajskih plaža u blizini našli stanovnik grada Sočija, Moskovljanin, Rostovčanin i Sibirac. Žmirili smo na suncu, pijuckali bezalkoholna i ne baš pića, tražili o čemu da pričamo. Moskovljanin je bio prvi koji je propao.
- Eh, nemam sreće, momci. Čini se da svi žive u Rusiji, ali ovde u Moskvi je bolje nego ovde.
- Zašto je ovo? - Južnjaci su odmah skočili.
- Naš životni standard je najviši. Zar ne čitaš novine? - arogantno odgovori Moskovljanin.
- Pa, novine su novine, nikad se ne zna šta pišu. Ali tamo gde je dobro živeti u Rusiji je ovde, na Crnom moru. Talasi su topli, nježni, sami plodovi rastu iz zemlje. Zima nikad ne dolazi. Moguće je ne ići u tople zemlje, je li tako, za egzotiku, - nije se složio stanovnik Sočija.
- Ljeti +40, zimi pada kiša: tužno je, - ušao je u razgovor Sibirac. - Evo imamo, ako zima - tako zima: snijeg, mraz, sunce. U tajgi: češeri, pečurke, životinje. U močvarama - bobice su različite. Čak i ne sumnjam: tamo gde je dobro živeti u Rusiji, to je ovde, u Sibiru. Ovdje imate i zrak i ekologiju, -miran stanovnik sibirskih prostranstava govorio je zamišljeno i čak pomalo lijeno.
- Gdje je dobro živjeti u Rusiji? - vrući Rostovčanin je čak ustao sa ležaljke i progovorio glasno, emotivno. - Tako je, u Sočiju - more. Prljava, puna ljudi. Pogledajte ovu plažu i zapamtite svoju. Zar oni uopšte nisu uklonjeni? A hoteli? Noćenje u hotelu košta koliko sedmica u Egiptu. Ali usluga… - s gađenjem je napravio grimasu Rostovca. - A ni klima nije bolja. U redu, ljeto i zima? Koliko puta su vam se žice pokidale? Kiša, bljuzgavica. U Sibiru uopće nema ljeta, ali ima puno mušica. Uopšte ne govorim o Moskvi: snobovi i „glamurci“obične ljude ne smatraju ljudima. Jedan paradajz košta kao pola plate domara. A kakav paradajz imate? Kineski? Sa hemikalijama? A utikači? A mogao? Bilo da je posao kod nas, u Rostovu! Ljeti - vrućina, zimi - snijeg, mraz. U proleće, iz cvetnih bašta, čak i u centru grada, miris se isplati. A u jesen, pečurke i voće… Raj, i ništa više. Ne, ako je dobro živjeti bilo gdje u Rusiji, onda je to ovdje, u Rostovu. Pa, možda čak i na Krasnodarskoj teritoriji. Ali tamo nema zime - bacio je pogled Rostovčanin prema Sočiju, kojeg je dan ranije smatrao sunarodnikom.
- Kakve veze ima gdje živite? U Rusiji - dobro. - Miran ton Sibirca donekle je ohladio južnjački žar prethodnog govornika. - Dobro se osećam u Sibiru. Neću mijenjati našu tajgu ni za kakav kapital. On, - mahnuo je Sibirac rukom prema Moskovljaninu, - ne može da živi bez svojih klubova, bez saobraćajnih gužvi. Svakom svoje, - okrenu se Sibirac, kao da jasno daje do znanjada je njegovo mišljenje konačno, i da ne namjerava da sluša nikakve zamjerke. Nekoliko minuta je vladala tišina. Turisti su pogledali okolo. Trgovci egzotičnim suvenirima vrzmali su se oko njih, plavi valovi su pljuskali, čas glasnije, čas tiše zvučao je tuđi, višejezičan, ali nepoznat govor.
- Da, bolje je živjeti u Rusiji, - uzdahnuo je stanovnik Sočija. - Umoran ovde. Egzotična, … ona, - dodao je snažnu, nimalo štampanu reč. - Hoću kući, umoran sam, - kao da je neko uvrijeđen, naglo je ustao, zgrabio peškir i otišao sa plaže. Ostali su ga ćutke posmatrali kako odlazi. Svi su voljeli Rusiju i, uglavnom, nije bilo o čemu raspravljati. Da, i umorni od svih egzotičnih letovališta. Htjela sam kući, do mojih omiljenih papuča i TV-a. Tako je svađa utihnula sama od sebe.
